U današnjem članku govorimo o tema koja zaokuplja ljudsku misao vekovima – život i smrt, te povezanost onoga kada dolazimo i kada odlazimo sa ovoga sveta.U nastavku clanka više….
Psihoterapeut sa onkologije, koji je kroz svoj rad imao prilike da se susreće sa ljudima na samom kraju životnog puta, donosi mudrosti koje nas podsećaju da ništa nije slučajno, ni dan kada se rađamo, niti onaj kada napuštamo zemaljski život.
- Mnogi se često pitaju zašto dobri ljudi umiru mladi, zašto ih smrt zadesi tako brzo, dok drugi proživljavaju dugi vek. Odgovor se možda ne nalazi u prostoj logici, već u dubljem smislu koji povezuje ljudsku sudbinu i vreme koje nam je dato. Smrt nije samo kraj, već deo prirodnog ciklusa, prelaz u jedno drugo stanje postojanja. Bez nje ne bi bilo ni života, jer su ta dva pola neraskidivo povezana.
Smrt se može shvatiti i kao nastavak puta, a ne kao kraj svega. Jedan umetnik, tik pred svoj poslednji trenutak, izjavio je da bi smrt najradije prikazao kroz Hristovo vaskrsnuće – ne kao završetak, već kao most prema novom životu. Takvo shvatanje približava smrt prirodi, a ne tragediji.
- U narodnim predanjima, posebno među ruskim seljacima, poznato je da su ljudi, kada bi osetili da im dolazi kraj, oblačili čistu odeću, palili sveću pred ikonom i spokojno odlazili. Njihova smirenost govorila je o prihvatanju života i smrti kao dva dela istog puta. Nisu bežali od kraja, jer su verovali da je smisao postojanja veći od samog trenutka smrti.
Iskustva iz prakse psihoterapeuta otkrivaju i da čovek ponekad može predosetiti sopstvenu smrt. Jedan vojnik, koji je preživeo tri rata, govorio je da je više puta izbegao metak i smrt. No, kad je osetio da mu dolazi kraj, jednostavno je rekao: “Umirem.” Iako su mu lekari davali još godinu dana života, preminuo je posle nekoliko dana, bez medicinskog objašnjenja. Ovo iskustvo ukazuje da ljudska psiha, u određenim okolnostima, može predosetiti i možda čak sama odrediti trenutak odlaska.
Postoji i teorija da su dan rođenja i dan smrti povezani. Statistike pokazuju obrasce – ljudi umiru u blizini rođenja svojih unuka, članovi iste porodice imaju slične datume smrti i rođenja, a ponekad se u jednoj generaciji smrt dogodi upravo na dan rođenja nekog od potomaka. To nagoveštava da smrt nije slučajna, već da postoji dublja povezanost između dolazaka i odlazaka u okviru iste porodice.
- Posebno su značajna iskustva ljudi koji su doživeli kliničku smrt. Jedna pacijentkinja tokom operacije ispričala je kako je videla svoje telo sa strane, posmatrala lekare dok su se borili za njen život, pa čak i obišla svoj dom gde je videla ćerku i majku. Kasnije se ispostavilo da su detalji koje je opisala bili tačni. Takvi doživljaji otvaraju pitanje – postoji li svest izvan tela i da li čovek nastavlja da postoji i nakon fizičkog kraja? Nauka možda nema konačan odgovor, ali iskustva ovakve vrste pružaju uverenje da smrt nije potpuni nestanak.
Razgovori sa ljudima na samrti otkrivaju i njihove želje o načinu umiranja. Neki žele tišinu i samoću, dok drugi žele da ih okružuju voljeni. No, najdublji utisak ostavljaju reči jednog monaha koji je rekao: “Nije važno gde i kako ću umreti, ni ko će biti pored mene. Najvažnije je da budem u molitvi, zahvalan Bogu na daru života.” Te reči oslikavaju suštinu – smrt nije neprijatelj, već deo puta ka onome što dolazi posle.
Na kraju, sve se svodi na to kako živimo dane koji su nam dati. Ljudi često traže odgovore o tome šta nas čeka posle smrti, ali ono što je važnije jeste kako provodimo svoje vreme dok smo živi. Ono što ostaje iza nas nisu materijalne stvari, već ljubav, porodica i dela koja činimo. Naši potomci su ti koji nose uspomenu na nas i nastavljaju priču o našem životu.
- Smrt će doći u trenutku kada za to dođe vreme, a do tada, najveći zadatak svakog čoveka jeste da živi punim plućima, da voli i gradi odnose, da ostavlja trag dobrote i da svakodnevno uviđa da je upravo život najveći dar.
